Težina terapeutske fotelje

Piše: Stojan Mišić, geštalt psihoterapeut i suosnivač Centra

Postoje dani kada težina terapeutske fotelje preti da me smrvi. Svakog dana kada otvorim vrata svoje ordinacije, svesno pristajem da siđem u tuđe podzemlje. Ljudi mi dolaze gonjeni jednom slepom, nezasitom silom koja ih gura napred, samo da bi ih ostavila u večnom klatnu između agonije zbog onoga što nemaju i turobne praznine koja nastupi kada to konačno dobiju. Gledam ih kako se lome u svojim odnosima, kako se zapliću na rane obrasce vezivanja koji ih guše, bežeći od sopstvene senke i izneverene intime. I u tom neprestanom svedočenju čovekovoj bačenosti u svet, rađa se jedan tihi i jezivi umor.

Kada bezdan počne da gleda u tebe

Kada satima, iz dana u dan, gledaš u bezdan tuđe teskobe, trauma i egzistencijalnog vakuuma, taj bezdan pre ili kasnije počinje da gleda u tebe. Ponekad me preplavi ta specifična, profesionalna depresivnost. To je hladna spoznaja da ja zapravo ne mogu da ih „popravim“ i da sam nekada nemoćan. Ne mogu da ukinem onaj tragični oslonac našeg postojanja: patnju, krivicu i prolaznost. Ako se uhvatim u zamku sopstvenog ega i poverujem da je moj zadatak da im obezbedim laku sreću onda postajem rob očaja. Jer čovek je u svojoj osnovi biće koje je osuđeno na tragediju postojanja, a svaki pokušaj da se to negira vodi direktno u ništavilo.

Usamljeni brodolomnici

Ponekad se u onim dugim trenucima teške tišine između dve izgovorene reči, zapitam nad samom prirodom naše povezanosti. Dok slušam o njihovim promašenim ljubavima, ranim napuštanjima i strahu od vezivanja, moram da se suočim sa pitanjima na koja ni sam nemam konačan odgovor. Da li smo svi mi u svojoj srži samo usamljeni brodolomnici koji očajnički pokušavaju da se uhvate jedni za druge? Zašto nas blizina drugog ljudskog bića istovremeno toliko užasava, a s druge strane nam je tragično neophodna za puko preživljavanje?

Gledajući te duboke ožiljke nastale u najranijim susretima sa svetom, često se pitam: postoji li uopšte istinsko isceljenje ili mi u ovim foteljama zapravo samo učimo kako da malo elegantnije nosimo svoje rane? Šta u krajnjoj liniji znači biti „zdrav“ u svetu koji je hronično inficiran otuđenošću i prolaznošću?

Mi neprestano gradimo koncepte, ispisujemo stranice, osnivamo škole i institucije pokušavajući da taj neukrotivi unutrašnji haos ukalupimo u nekakav jasan sistem. Ali na kraju dana, kada sva teorija utihne, ostaje samo taj ogoljeni trenutak susreta. Dva bića, lice u lice sa sopstvenom konačnošću. Da li je moj napor da im pomognem samo još jedna sofisticirana iluzija kontrole nad onim što izmiče svakom razumu? Možda. Ipak, osećam da je upravo ta tiha pobuna kao neka ruka pružena kroz maglu, potpuno svesna da će jednom neminovno morati da bude puštena.

Prkos ništavilu

Pa kako onda terapeuti preživljavaju? Kako ostajemo celi dok se tuđi svetovi pred našim očima raspadaju?

Spas ne nalazimo u psihološkim tehnikama opuštanja ili podizanju zidova, već u jednom dubokom, ontološkom prkosu. Odlučio sam da ne skrećem pogled sa te mračne istine, već da koračam tačno kroz nju. Moja zaštita leži u tome da se usred ruševina nečije psihe oslonim na ono jedino u čoveku što se ne može razboleti. Onaj netaknuti, prkosni vrh duha unutar svake osobe. Koliko god nečiji um bio slomljen, taj duhovni deo ostaje slobodan da zauzme stav prema sopstvenoj tragediji.

Kada sedim prekoputa nekoga ko je dotakao dno, ja ne pokušavam da mu prodam iluziju da će mrak nestati. Umesto toga, ja sedam u taj mrak sa njim. Tražim od sebe, a onda i od njega, nadljudsku hrabrost da zavolimo tu tešku i neumitnu sudbinu. Da ne pristanemo na puko mirenje i predaju, već da se herojstvu postojanja uspravimo u lice. Da kažemo životu: „Tu si, težak si, lomiš me, ali ja ću iz ovog bola iskovati svoju svrhu.“

Ono što me održava ne leži u krajnjem ishodu niti u tome da nekoga spasim. Leži u samom činu preuzimanja te odgovornosti, u samoprevazilaženju. Prevazilazim sopstvenu prolaznost time što postajem nemi svedok neuništivosti ljudskog duha. I kada kreiram programe, kada pišem, kada gradim temelje da ovo znanje prenesem onima koji će sutra tek sesti u terapeutske fotelje, ja to ne radim iz pukog entuzijazma, već iz nasušne potrebe da odgovorim na besmisao.

Biti psihoterapeut nije prokletstvo, već najviši čin prkosa ništavilu. Prihvatajući melanholiju i egzistencijalnu težinu svakog susreta, ja zapravo svakog dana iznova biram život. Pomažući drugima da u svom ambisu napipaju makar jednu iskru svesti o tome zašto su tu, ja istovremeno osvetljavam i svoj sopstveni put, znajući da smo pred bezdanom svi isti, ali da o tome hoćemo li u njega pasti, odlučujemo isključivo mi sami.